Zbrda zdola

Volim zvuk smijeha. I sve te udare rasprkasne energije oko njega koji me pogode i razvuku moj dobro zasluženi osmijeh.

Je li moguće se pogubiti u trenutku i prostoru na mikrodjeliće vremena i vraćati se, i tako na preskok? Vrh Piramide sunca, ostaci zidina, toplina sa plavog neba, zelena trava u februaru, stranci koji prebiru po gitari u omm pozi… Ne, nisam se isključiva. Zapravo… Eh Semire Semire…

Ako izuzmemo bolnicu kao najbrojniji razlog odlazaka tamo, Travnik mi postaje sve draži i draži.

Prošla godina je završila sa ogromnim cekerom Šokolada iz Njemačke, poklon od mog Djeda Mraza. I par kila (de, ko bi znao nastavke i padeže)šokola iz Švicarske kojima nisam mogla odoljeti i koje sam doprtljala. Zato svima (vama) želim mnogo slatkih trenutaka kojima vas obraduju i koje podijelite sa nekim ove godine.

Misao iz vožnje koja se jedva sjetila šifre za blog (dohakalo mi stalno mijenjajnje) nakon godinu i par pokušaja:

Be First to Comment

Komentariši