Nešto imam posebnu potrebu da kažem maju koliko mi je divan. I sa kišom i bez nje. Mislim da od silnog zelenila punim plućima dišem.
A možda je i do subote koju sam već u ponedeljak bila isplanirala pa sve to mijenjala više puta tokom sedmice da sam na kraju od svega odustala. Da bi ispala nebrojeno puta bolja i ljepša. A tako je to kad me obraduje moje sad već dvanaestogodišnje čudovište i provede je sa mnom. Dobro, sasvim solodan dio nje.
I nedelju mi iznenadi sedamnaestomjesečni neumorni istraživač.
Jeste, mene su već napale sove. I jeste, sutra je poned(j)eljak. Za nove planove od kojih ću odustati. Sigurna sam da mi jednom neće biti nimalo nedrag.
Misao sa radio koju hvatam kroz pljusak dok brisaču nemilosrdno stružu šoferšajbu, a ja pokušavam da slušam komadiće duše kako se otkidaju i dijele sa mnom nekako (pre)brzo:
Be First to Comment